Kada se pogleda bilo koja metalna konstrukcija koja je nekoliko godina napolju, uočava se da propadanje ne počinje ravnomerno. Sredina ravne površine najčešće izgleda pristojno, dok se rđa javlja na tačno određenim mestima, dakle na oštrim ivicama, na uglovima, oko zavara, na spojevima i tamo gde se skuplja voda. To nije slučajnost nego posledica dve stvari. Prva je debljina zaštitnog sloja, jer se boja i plastifikacija na oštroj ivici povlače i ostaju znatno tanje nego na ravnoj površini. Druga je zadržavanje vlage, jer voda koja negde stoji satima radi neuporedivo više štete od vode koja se slije za nekoliko minuta. Iz toga sledi zaključak koji menja pristup. Trajnost konstrukcije se ne odlučuje na kraju, kada se bira boja, nego mnogo ranije, dakle u fazi crtanja i sečenja, jer se tada određuje gde će uglovi biti oštri, gde će voda stajati i koliko će spojeva biti.
Primer koji se često vidi u praksi. Dve ograde izrađene po istom crtežu, od istog materijala, postavljene u isto vreme i obe zaštićene. Posle četiri godine jedna izgleda skoro kao nova, a druga ima rđu koja probija na desetinama mesta. Kada se pogleda izbliza, razlike su vrlo konkretne. Kod prve su ivice blago zaobljene, cevi zatvorene čepovima, a rupice za oticanje napravljene na najnižim tačkama. Kod druge su ivice oštre kako su izašle sa mašine, cevi otvorene odozgo, pa u njih ulazi voda i tamo ostaje, a na horizontalnim delovima nema nijednog otvora za oticanje. Zaštitni sloj je i u jednom i u drugom slučaju bio isti, ali on nije mogao da nadoknadi ono što je propušteno u konstrukciji. Zbog toga se detalji ove vrste rešavaju dok se komad još seče i savija, a njihova cena je zanemarljiva u odnosu na kasniju sanaciju, pa se već pri pripremi delova i obradi metala uzimaju u obzir.
Korozija je elektrohemijski proces i za nju su potrebna tri sastojka, dakle metal, kiseonik i voda. Kada se sva tri nađu zajedno, gvožđe iz čelika prelazi u oksid, a taj oksid ima veću zapreminu od polaznog materijala. To je važan detalj koji objašnjava zašto rđa nije samo kozmetički problem. Zato što zauzima više prostora, ona podiže i ljušti zaštitni sloj oko sebe, pa se površina otvara i proces ubrzava sam sebe. Isti mehanizam razdvaja spojene delove i deformiše tanke limove. Proces se ubrzava kada se u priču umeša so, dakle blizina puta koji se zimi posipa ili blizina mora, kao i kada je vlažnost visoka i kada površina duže ostaje mokra. Praktična posledica je jednostavna. Ne može se ukloniti kiseonik, ali se može uticati na to koliko dugo voda stoji na metalu, i upravo se tu dobija najveći deo trajnosti.
Ovo je najvažniji detalj u celoj priči i najlakše se rešava. Kada se nanosi boja ili prah, sloj se na ravnoj površini ravnomerno raspoređuje, ali se na oštroj ivici povlači ka sredini zbog površinskog napona, pa ivica ostane pokrivena znatno tanje. Kod praškastih premaza taj efekat je izražen i poznat je pod pojmom povlačenja ivice. Rezultat je da rđa gotovo uvek počinje na ivici, a zatim se širi ispod sloja i podiže ga. Rešenje je jednostavno, dakle obaranje i zaobljavanje ivica pre nanošenja zaštite. Uz to spada i uklanjanje troske i grebena koji ostaju posle sečenja, jer se preko njih nijedan sloj ne drži. Isto važi i za oštre uglove u geometriji dela, jer se u unutrašnjem uglu sloj ponaša drugačije nego na ravnini. Kada konstruktor umesto oštrog ugla predvidi mali radijus, dobija se i lakše sečenje i savijanje i znatno bolja zaštita.
Drugi veliki uzrok je zarobljena voda. Ona nastaje na nekoliko načina. Prvi su otvoreni profili okrenuti nagore, dakle cevi i kutije bez čepa, u koje kiša ulazi i ostaje. Drugi su horizontalne površine bez pada, na kojima se voda zadržava u lokvici. Treći su džepovi i preklopi, dakle mesta gde dva dela naležu jedan na drugi sa uskim procepom, u koji voda uđe kapilarno a nikada se ne osuši. Četvrti su zatvorene šupljine u kojima se javlja kondenzacija, jer se pri promeni temperature vlaga skuplja iznutra. Rešenja su predvidiva. Zatvoriti profile ili im napraviti otvore za oticanje na najnižoj tački. Predvideti blagi pad na horizontalnim delovima. Izbeći uske procepe, dakle ili spojiti delove čvrsto i zaptiveno ili ostaviti dovoljan razmak da se površina suši i može očistiti. Ovo su odluke koje ništa ne koštaju kada se donesu na vreme.
Oko zavara se javlja nekoliko pojava odjednom. Prva je zona uticaja toplote, u kojoj se struktura materijala menja, pa se hemijska otpornost razlikuje od okolnog metala. Druga su naslage i oksidi koji ostaju na površini posle varenja, i preko njih se zaštita ne drži. Treća su prskotine i sitne kapi koje ostaju kao izbočine i prave upravo one oštre tačke na kojima sloj popušta. Četvrta su nepotpuni zavari, dakle prekinuti šavovi kod kojih između delova ostaje procep u koji ulazi voda, a to je jedan od najgorih mogućih detalja jer se korozija razvija skriveno. Zbog toga se kod konstrukcija koje idu napolje po pravilu traži neprekidan šav tamo gde je moguće, uz čišćenje i brušenje pre zaštite. Kod nerđajućeg čelika je dodatno važno i uklanjanje pobojenja oko zavara, jer se time vraća prirodna zaštitna sposobnost materijala.
Ovo je greška koja se pravi iz nepažnje i skupo košta. Kada se dva različita metala nađu u direktnom kontaktu uz prisustvo vlage, nastaje galvanski spreg, pa se manje plemenit metal ubrzano troši. Tipični primeri su spojevi aluminijuma i čelika, ili upotreba nerđajućih zavrtnjeva na običnom čeliku bez ikakve izolacije. Posledica se često pripiše lošem materijalu, iako je u pitanju čista hemija. Rešenja postoje i jednostavna su. Prvo, birati iste ili srodne materijale kada je moguće. Drugo, ako spoj mora biti mešovit, ubaciti izolacioni sloj, dakle podlošku ili premaz koji sprečava direktan kontakt. Treće, izbegavati da se manji deo od osetljivijeg metala nađe uz veliku površinu drugog metala, jer se tada trošenje koncentriše na taj mali deo. Četvrto, obratiti pažnju i na vezni materijal, dakle zavrtnje i zakivke, jer se rđa vrlo često prvo pojavi baš oko njih.
Ljudi obično misle da trajnost zavisi od toga koja je boja izabrana. U praksi je najveći faktor priprema podloge. Zaštitni sloj se drži samo za čistu površinu, a metal koji dolazi sa sečenja i varenja po pravilu nosi masnoću, prašinu, troscu i oksidni sloj. Zbog toga svaka ozbiljna zaštita počinje uklanjanjem masnoće, zatim mehaničkom pripremom, dakle peskarenjem ili brušenjem, čime se skida oksid i stvara hrapavost za koju se sloj hvata. Zatim ide odmašćivanje i tek onda nanošenje. Ako se ovaj redosled preskoči, i najskuplji premaz se za par godina odvoji u listovima. Kod praškaste zaštite je dodatno važno da su delovi suvi i bez zarobljene vlage u šupljinama, jer se pri zagrevanju vlaga širi i pravi mehuriće. Zbog svega toga se plastifikacija metala radi po tačnom redosledu, a ne kao poslednji korak koji se dodaje u žurbi.
Kratka lista odluka koje se donose dok je crtež još na ekranu i koje kasnije više ne mogu da se poprave bez rezanja. Prvo, zaobljenja umesto oštrih uglova, i spolja i u unutrašnjim uglovima. Drugo, otvori za oticanje na svim mestima gde bi voda mogla da stoji. Treće, čepovi ili zatvaranje profila na krajevima. Četvrto, izbegavanje uskih procepa između delova. Peto, dovoljan pristup za varenje i za nanošenje zaštite, jer ako alat i mlaznica ne mogu da priđu, ni zavar ni sloj neće biti kako treba. Šesto, otvori za kačenje pri plastifikaciji, jer se delovi negde moraju okačiti, pa je bolje da to mesto bude predviđeno nego improvizovano. Sedmo, redosled operacija, dakle šta se seče, šta savija, šta vari i kada se zaštićuje, jer se zaštita nanosi na kraju a ne pre varenja.
Konstrukcija se ne projektuje za idealne uslove nego za mesto na kome će stajati. Nekoliko činilaca bitno menja izbor. Blizina mora i posipanog puta, jer so ubrzava koroziju višestruko. Stalna vlaga, dakle bazeni, perionice, kupatila, prehrambeni pogoni. Hemijski uticaji u industrijskim sredinama. Trajno izlaganje suncu, koje troši organske premaze. Mehaničko habanje, dakle mesta po kojima se hoda, koja se udaraju ili po kojima se nešto vuče. U blažim uslovima obično je dovoljan dobro pripremljen i pravilno zaštićen ugljenični čelik. U agresivnim sredinama se ide na nerđajući čelik ili na deblje i otpornije sisteme zaštite. Bitno je razumeti da nerđajući čelik nije neuništiv, jer i on strada kada se površina zaprlja česticama običnog čelika, na primer alatom koji je pre toga korišćen na crnom metalu.
Kada je konstrukcija dobro napravljena, održavanje je jednostavno i svodi se na malo. Prvo, povremeno pranje, jer se time uklanjaju so, prašina i naslage koje zadržavaju vlagu, a to je posebno važno na delovima koje kiša ne spira. Drugo, provera mesta gde se skuplja voda, dakle otvora za oticanje koji se lako zapuše lišćem. Treće, pregled ivica i zavara, jer se prvi znaci uvek javljaju tamo. Četvrto, brza popravka oštećenja, dakle svaka ogrebotina do metala se sanira odmah, jer se ispod sloja korozija širi neprimetno. Peto, provera veznog materijala, dakle zavrtnjeva i spojeva. Šesto, kod pokretnih delova, dakle kapija i vrata, redovno podmazivanje šarki, jer se tu istovremeno javljaju habanje i zadržavanje vlage. Sve ovo je pola sata rada godišnje, a razlika u veku konstrukcije se meri godinama, ponekad i decenijama.
Kada se sve sabere, dobija se jednostavan zaključak. Vek metalne konstrukcije se ne određuje bojom nego zbirom sitnih odluka donetih dok je posao još u pripremi. Zaobljena ivica umesto oštre. Otvor za oticanje umesto zarobljene vode. Neprekinut zavar umesto tačkastog. Isti materijali u spoju umesto mešovitih. Pravilan redosled operacija umesto improvizacije. Priprema površine umesto premaza nanetog preko masnoće. Nijedna od tih stavki ne poskupljuje posao značajno, a zajedno prave razliku između konstrukcije koja izgleda dobro deset godina i one koja se popravlja već treće sezone. Zbog toga se ove stvari najlakše rešavaju kada se o njima razgovara pre izrade, dok se crtež još može promeniti, a ne kada je sve već isečeno, savijeno i zavareno, pa se dogovor oko detalja i rokova najbolje obavi kroz konsultaciju i dogovor pre izrade.
