Kada se govori o solarnoj elektrani, cela pažnja obično ide na jedan broj, dakle koliko sistem godišnje proizvede. Taj broj je važan, ali on sam po sebi ne kaže koliko ćete uštedeti. Razlog je jednostavan i vidi se čim se nacrtaju dva grafikona. Prvi je proizvodnja, koja ima oblik luka, dakle počinje ujutru, raste do sredine dana i zatim opada do zalaska. Drugi je potrošnja domaćinstva, koja izgleda potpuno drugačije, dakle ima skok ujutru dok se svi spremaju, zatim pada tokom dana kada nikoga nema kod kuće, pa naglo raste uveče kada se svi vrate, kuva se, pere, gleda televizija i pale se svetla. Ta dva grafikona se ne poklapaju, i upravo u tom nepoklapanju leži najveći deo priče o isplativosti. Sistem najviše proizvodi tačno onda kada vi najmanje trošite, a najmanje proizvodi onda kada vam je struja najpotrebnija.
Zamislite dve kuće, iste veličine, sa istim brojem panela, u istoj ulici, sa istom potrošnjom na godišnjem nivou. U prvoj oba člana porodice rade od kuće, pa se veš mašina uključuje oko podneva, klima radi tokom dana, a bojler se greje popodne. U drugoj svi odlaze na posao u sedam ujutru i vraćaju se u šest uveče, pa se sve troši u periodu kada sunca više nema. Obe elektrane proizvedu istu količinu energije, ali će uštede biti primetno različite. Prva porodica najveći deo proizvedenog potroši odmah, dok druga najveći deo pošalje u mrežu i zatim uveče uzima nazad. Kada bi razmena bila potpuno ravnopravna, razlike ne bi bilo, ali u stvarnosti ona to nikada nije, pa se isplativost razlikuje. Zbog toga se pri planiranju sistema pored krova gleda i način života ukućana, a upravo se to i radi kada se pravi projekat za solarnu elektranu prilagođenu stvarnoj potrošnji.
U ovoj oblasti postoji pojam koji odlučuje o svemu, a to je sopstvena potrošnja, dakle koliki deo proizvedene energije potrošite u trenutku dok se proizvodi, umesto da ga pošaljete u mrežu. Što je taj procenat veći, to je efekat sistema veći. Razlog je što se energija koju potrošite odmah ne plaća nikome, dok energija koja ode u mrežu pa se kasnije vraća uvek prolazi kroz neki oblik obračuna koji nije potpuno jednak. Kod prosečnog domaćinstva koje ništa ne menja u navikama, taj procenat je najčešće relativno nizak, jer je najveći deo dana kuća prazna. Dobra vest je što se on može značajno podići, i to bez ijednog dodatnog uređaja, samo pomeranjem onoga što se ionako radi. Zbog toga je razgovor o navikama u domaćinstvu jednako važan kao razgovor o broju panela, iako se o njemu retko govori.
Nisu svi potrošači isti. Postoji grupa uređaja koji troše mnogo, ali čije vreme rada nije bitno, i upravo oni nose najveći deo dobitka. Prvi je bojler, koji u većini domaćinstava spada među najveće pojedinačne potrošače, a potpuno je svejedno da li se voda greje u dva popodne ili u deset uveče, jer se toplota zadržava. Drugi je mašina za veš, treći mašina za sudove, četvrti sušilica. Peti je klima uređaj, koji ima idealan raspored, jer najviše radi tačno kada je sunce najjače. Šesti je punjenje električnog vozila, koje je po pravilu najveći pojedinačni potrošač u domaćinstvu i istovremeno najlakše pomerljiv, pošto se automobil obično ne koristi u toku dana. Sa druge strane, frižider, rasveta i sitni uređaji troše malo i njihovo pomeranje ne menja mnogo, pa nema smisla trošiti energiju na to.
Kada se navike prilagode, dan izgleda drugačije nego što ljudi očekuju. Ujutru se ništa veliko ne pokreće, jer proizvodnja tek počinje. Oko podneva, dakle u periodu najveće proizvodnje, uključuju se veliki potrošači, i to po mogućstvu jedan po jedan a ne svi odjednom, kako bi se poklopili sa raspoloživom snagom. Bojler se greje u tom periodu, mašine rade tada, klima radi tokom dana i time se prostor rashladi pre nego što se ukućani vrate. Popodne se koriste ostaci proizvodnje. Uveče, kada sunca nema, ostaje samo osnovna potrošnja, dakle rasveta, kuvanje i uređaji koji ne troše mnogo. Sve to se danas ne radi ručno, jer većina savremenih uređaja ima odloženi start, a bojleri i grejanje vode mogu raditi po vremenskom rasporedu. Kada se to jednom podesi, sistem radi sam i vlasnik o tome praktično više ne razmišlja.
Godina se kod solarne elektrane ne odvija ravnomerno. Leti je proizvodnja daleko najveća, dani su dugi, sunce je visoko i sistem često proizvodi znatno više nego što domaćinstvo može da potroši u tom trenutku. Zimi je situacija obrnuta, dakle dani su kratki, sunce je nisko, ima oblačnih perioda, a potrošnja je po pravilu najveća zbog grejanja i rasvete. Proleće i jesen su najbolji za usklađivanje, jer je proizvodnja pristojna a potrošnja umerena. Iz toga sledi nekoliko praktičnih zaključaka. Prvo, sistem se ne dimenzioniše prema jednom mesecu nego prema godišnjem bilansu. Drugo, leti se najviše dobija time što se veliki potrošači prebace na dan. Treće, zimi se najviše dobija smanjenjem same potrošnje, dakle izolacijom i pametnijim grejanjem, jer tu solarni deo objektivno ne može mnogo. Očekivanja koja to uzimaju u obzir su realna i ne prave razočaranje.
Strana na koju su paneli okrenuti ne menja samo ukupnu količinu nego i oblik krive proizvodnje tokom dana. Južna orijentacija daje najveću ukupnu proizvodnju, sa izraženim vrhom oko sredine dana. Istočna orijentacija pomera proizvodnju ka jutru, dok zapadna pomera ka popodnevu i ranom veče. Kod domaćinstava u kojima su ukućani odsutni tokom dana, raspored koji daje više energije ujutru i popodne ponekad donese veću stvarnu uštedu nego čist južni raspored, iako je ukupan zbir nešto manji. Isti princip važi i za nagib. Uz to dolazi i pitanje senki, dakle dimnjaka, susednog objekta, drveta i antena, koje mogu značajno smanjiti proizvodnju u tačno određeno doba dana, i to najviše ujutru i predveče. Zbog toga se pri proceni gleda i kako se senke kreću tokom godine, a ne samo koliko krov ima kvadrata.
Baterija je tema oko koje se lome koplja, a odgovor je uvek isti, dakle zavisi. Njena uloga je da pomeri energiju u vremenu, dakle da uskladišti višak proizveden u podne i vrati ga uveče, kada ga trošite. Time se sopstvena potrošnja može podići vrlo visoko. Ima smisla u nekoliko slučajeva. Prvi je kada je potrošnja izrazito pomerena u večernje sate i ne može se pomeriti navikama. Drugi je kada je uslov razmene sa mrežom takav da se višak ne isplati slati. Treći je kada postoji potreba za rezervnim napajanjem pri nestanku struje, jer to je funkcija koja se ne dobija drugačije. Ono na šta se pazi je da baterija ima svoju cenu, svoj vek i svoj broj ciklusa, pa se njena isplativost računa odvojeno od panela. Praktično pravilo je jednostavno. Prvo se iscrpe sve mogućnosti besplatnog pomeranja potrošnje, pa se tek onda računa da li baterija ima smisla.
Većina ljudi ima vrlo lošu predstavu o sopstvenoj potrošnji, i to nije njihova greška. Račun pokazuje samo ukupnu mesečnu količinu, a ne kaže ništa o tome kada je energija potrošena i na šta. Zbog toga se dešava da neko preceni potrošnju grejanja a potpuno potceni bojler i klimu. Ono što stvarno pomaže je merenje, dakle uvid u to kako izgleda dan, a ne mesec. Kod sistema sa nadzorom proizvodnje i potrošnje to se vidi kroz aplikaciju, gde se u realnom vremenu prati koliko se proizvodi, koliko troši i koliko odlazi u mrežu. Već posle nekoliko nedelja takvog praćenja vlasnici otkriju stvari koje nisu očekivali, dakle uređaje koji troše noću, potrošače koji rade duže nego što treba i periode u kojima se višak nepotrebno šalje u mrežu. Tada se navike menjaju sa razlogom, a ne po osećaju, i tada se vidi prava korist sistema.
U većini domaćinstava dve najveće stavke na računu su grejanje vode i grejanje ili hlađenje prostora, pa se tu i dobija najviše. Grejanje vode je idealno za pomeranje, jer je bojler u suštini rezervoar energije, dakle voda se zagreje kada ima sunca i ostaje topla do večeri. Kod većih domaćinstava se dobija još više ako se zapremina uskladi sa realnom potrošnjom. Hlađenje prostora je gotovo savršeno usklađeno sa proizvodnjom, jer klima najviše radi u najtoplijem delu dana, i tu se višak koristi bez ikakvog planiranja. Grejanje prostora je najsloženije, jer se traži zimi kada je proizvodnja najmanja, ali i tu postoji korist ako se sistem kombinuje sa efikasnim načinom grejanja i ako se deo dnevne proizvodnje iskoristi za podizanje temperature pre nego što padne mrak, čime se veče lakše prebrodi.
Ako u domaćinstvu postoji električno vozilo, ono menja celu računicu, i to najčešće nabolje. Razlog je što je punjenje velik i vremenski fleksibilan potrošač. Automobil koji stoji ispred kuće tokom dana može se puniti tačno u periodu najveće proizvodnje, čime se veliki deo viška iskoristi na licu mesta umesto da se šalje u mrežu. Kod domaćinstava gde se automobil koristi tokom dana, punjenje se planira za vikend i za periode kada je kod kuće. Uz to postoje i rešenja koja punjenje usklađuju sa trenutnom proizvodnjom, dakle snaga punjenja se prilagođava tome koliko sunca ima u tom trenutku, tako da se koristi upravo višak a ne energija iz mreže. Zbog toga se solarni sistem i punjač sve češće planiraju zajedno, a ne odvojeno, pa se pri proceni razmatra i punjač za električno vozilo povezan sa sistemom.
Vredi izdvojiti ono što ne košta ništa, jer se time dobija najviše po uloženom. Prvo, pomeranje velikih potrošača u sredinu dana, i to preko odloženog starta koji svaki savremeni uređaj ima. Drugo, podešavanje bojlera tako da se greje danju umesto noću. Treće, rashlađivanje prostora tokom dana umesto uveče. Četvrto, ne uključivati sve odjednom, jer se time prelazi raspoloživa snaga pa se deo uzima iz mreže. Peto, praćenje aplikacije prvih nekoliko nedelja, dok se ne stekne osećaj kako sistem radi. Šesto, održavanje čistoće panela i provera da se ne pojavi nova senka, dakle izraslo drvo ili nova antena. Sedmo, smanjenje osnovne potrošnje, jer svaki kilovat koji ne potrošite vredi više od onog koji proizvedete. Ništa od toga ne traži ulaganje, a razlika na godišnjem nivou je vrlo primetna.
Kada se sve sabere, dobija se zaključak koji menja pristup. Snaga sistema se ne bira tako što se popuni ceo raspoloživi krov, niti tako što se prepiše ono što je komšija uradio. Ona se bira prema stvarnoj potrošnji, prema tome kada se ta potrošnja dešava, prema orijentaciji i senkama, prema tome da li postoji mogućnost pomeranja navika i prema planovima za budućnost, dakle da li stiže električno vozilo, toplotna pumpa ili se planira dogradnja. Sistem koji je premali ne iskoristi potencijal, a sistem koji je preveliki proizvodi viškove koji se ne mogu iskoristiti kako treba. Zbog toga se ozbiljna procena ne pravi preko telefona nego posle uvida u račune i izlaska na teren, a najlakše se pokreće kroz zahtev za ponudu sa podacima o potrošnji, jer se tek tada dobija računica koja odgovara vašem domaćinstvu, a ne prosečnom.
