Aluminijum je stekao reputaciju materijala koji ne propada i ta reputacija je u najvećoj meri zaslužena. Razlog je jednostavan. Čim se čista površina aluminijuma nađe na vazduhu, ona odmah stvara vrlo tanak oksidni sloj koji je gust, čvrsto vezan i praktično neprobojan za dalju oksidaciju. Kod čelika se dešava suprotno, jer je rđa porozna, pa ne štiti nego se ljušti i pušta vlagu dalje. Zbog toga aluminijumska ograda može stajati decenijama bez farbanja i bez ikakve rđe. Ono što ljudi zaključe iz toga je da materijal ne može ništa da ošteti, i tu greše. Aluminijum zaista ne rđa, ali postoje uslovi u kojima njegov zaštitni sloj popušta, i tada nastaju oštećenja koja izgledaju kao bele naslage, tačkasta udubljenja ili mehurići ispod boje. Sve to se dešava na predvidivim mestima i iz predvidivih razloga, pa se najveći deo problema može izbeći odlukama koje se donose pre ugradnje.
Primer koji se često vidi. Dve ograde iste izrade, isti profil, ista boja, postavljene u istom mesecu. Jedna se nalazi u dvorištu iza kuće, druga na uličnoj strani, uz put koji se zimi redovno posipa. Posle nekoliko sezona prva izgleda praktično kao nova, dok se na drugoj, i to samo na donjoj trećini, javljaju bele mrlje i mesta na kojima se boja podigla. Vlasnik zaključi da je materijal bio lošiji ili da je boja bila tanja. U stvari je reč o tome da je donji deo bio stalno izložen prskanju vode sa solju, dakle najagresivnijem uslovu koji kod aluminijuma postoji, dok gornji deo nije. Isti scenario se javlja i kod objekata blizu mora. Zbog toga se pri planiranju uvek pita gde se tačno ograda nalazi, jer se prema tome bira i završna obrada i način montaže, a izbor rešenja za dvorišne ograde nije isti za mirno dvorište i za izloženu uličnu stranu.
Zaštitni oksidni sloj na aluminijumu je izuzetno otporan, ali ima svoju slabost, a to su hloridi, dakle soli. Oni na pojedinim tačkama probijaju taj sloj i tu započinje lokalno oštećenje koje se širi u dubinu, a ne po površini. Rezultat su sitna udubljenja, ponekad jedva vidljiva golim okom, oko kojih se stvara bela praškasta naslaga. Ta naslaga je proizvod procesa i prvi je vidljivi znak. Izvora soli u praksi ima dva. Prvi je zimsko posipanje puteva, gde vozila prskaju rastvor na sve u blizini, a najviše na donji deo ograde. Drugi je blizina mora, gde je so stalno prisutna u vazduhu. U oba slučaja odlučuje jedno, a to je da li se so spira ili se nakuplja. Zbog toga je najkorisnija mera i najjeftinija, dakle povremeno pranje čistom vodom, i to naročito na delovima do kojih kiša ne dopire.
Ovo je greška koja se najčešće pravi iz nepažnje, obično pri sitnim popravkama i naknadnim dodavanjima. Kada se aluminijum nađe u direktnom kontaktu sa drugim metalom uz prisustvo vlage, nastaje galvanski spreg, a u toj vezi aluminijum je onaj koji se troši. Tipični primeri su obični čelični zavrtnji upotrebljeni pri montaži, čelična zakivka koju je neko dodao naknadno, bakarna cev naslonjena na profil ili nosač od crnog metala. Posebno je nezgodno kada se mala aluminijumska površina nađe uz veliku površinu drugog metala, jer se tada trošenje koncentriše na tu malu tačku i ide brzo. Rešenja su jednostavna kada se primene na vreme. Koristiti odgovarajuće vezne elemente, ubaciti izolacionu podlošku ili premaz tamo gde je mešoviti spoj neizbežan, i izbegavati improvizacije pri kasnijim popravkama. Ovo je i razlog zbog kog se sitne dorade ne rade sa prvim zavrtnjem koji se nađe u kutiji.
Manje poznat ali vrlo čest uzrok oštećenja je kontakt sa svežim betonom i malterom. Cementna sredina je jako alkalna, a aluminijum u takvoj sredini nagriza. Zbog toga se problem javlja upravo na gradilištima, dakle kada se ograda ugradi pre nego što se završe zidarski i fasaderski radovi, pa se po njoj prospe malter, lepak ili cementno mleko. Ako se to ostavi da se osuši i ne skine odmah, ostaju trajni mat tragovi i mesta na kojima je površina oštećena. Isti problem nastaje kada se stub ugrađuje direktno u beton bez odgovarajuće zaštite ili kada se pri betoniranju terase ne vodi računa o spoju. Pravilo je jednostavno. Sve što padne na aluminijum skida se dok je sveže, čistom vodom, a nikada mehanički kada se osuši. Isto tako, redosled radova se planira tako da završna montaža dolazi posle vlažnih radova, a ne pre njih.
Zaštitni sloj radi dok je neprekinut. Svaka duboka ogrebotina koja probije završnu obradu pravi tačku na kojoj se zadržava vlaga i prljavština, a kod plastificiranih površina se ispod sloja može javiti podlojenje, dakle boja se odvaja u širem krugu oko oštećenja. Uzroci su svakodnevni. Vučenje predmeta uz ogradu, kosilica i trimer koji pri košenju gađaju donji deo, alat naslonjen na ogradu, lopata za sneg, bicikli i kolica. Posebno je izložena donja zona, gde se sve to dešava. Rešenja su jednostavna. Ne koristiti ogradu kao oslonac za alat i materijal. Pri košenju paziti na donji red ili ostaviti pojas šljunka uz ogradu. Oštećenja koja probiju do metala sanirati odmah, jer se tako sprečava širenje. Kod plastificiranih površina za to postoje odgovarajući preparati, dok se kod eloksiranih pristupa drugačije, pa se za konkretan slučaj traži savet.
Aluminijumski profili su najčešće šuplji, i to je njihova prednost, jer daje veliku čvrstinu uz malu težinu. Problem nastaje kada u tu šupljinu uđe voda a nema kuda da izađe. To se dešava kod horizontalnih profila bez otvora za oticanje, kod stubova zatvorenih odozgo a otvorenih pri dnu i kod svih mesta gde se dva elementa spoje sa uskim procepom u koji voda uđe kapilarno. Posledice su predvidive. Prvo se javlja stalna vlaga iznutra, zatim se u nju unosi prljavština i eventualno so, i tu se stvaraju uslovi kakvih na otvorenoj i opranoj površini nema. Zimi se dodaje i smrzavanje, koje širenjem leda može deformisati tanak profil. Rešenja su konstrukcijska, dakle otvori za oticanje na najnižim tačkama, zatvaranje profila odozgo i izbegavanje uskih procepa. Sve to se predviđa u izradi, jer se posle montaže rešava teško.
Eloksaža je postupak kojim se prirodni oksidni sloj veštački zadeblja, pa nastaje tvrda površina koja je deo samog materijala i ne može se oljuštiti. Prednosti su velika otpornost na habanje i to što ogrebotina ne izaziva odvajanje sloja. Ograničenje je manji izbor boja i to što se, ako se sloj probije, popravka ne radi jednostavno kao kod boje. Plastifikacija je nanošenje praškastog premaza koji se pri zagrevanju topi i stvara sloj preko metala. Prednosti su ogroman izbor boja i tekstura, uključujući i dezene drveta, kao i to da se oštećenje može popraviti. Ograničenje je što je reč o sloju preko materijala, pa ako se probije ili ako podloga nije bila dobro pripremljena, može doći do odvajanja. Kod obe obrade najvažnija je priprema površine pre nanošenja, i tu se pravi razlika koja se vidi tek posle godina.
Ultraljubičasto zračenje ne oštećuje sam aluminijum, ali deluje na završni sloj. Kod plastificiranih površina se tokom godina javlja blago gubljenje sjaja i promena tona, i to najviše na južnoj i zapadnoj strani, dakle tamo gde je izloženost najveća. Kod jarkih boja je promena vidljivija nego kod neutralnih. Zbog toga postoje premazi različitog kvaliteta, pa se za spoljnu upotrebu i za izložene fasade biraju oni namenjeni jakom izlaganju. Uz to dolazi i praktičan detalj. Ako se posle nekoliko godina dodaje novi deo ograde, on neće izgledati identično postojećem, čak i ako je ista šifra boje, jer je stari deo u međuvremenu prošao kroz izlaganje. Zbog toga se veći projekti planiraju odjednom, a kada se radi u fazama, to se najavljuje unapred kako bi se izbeglo iznenađenje. Tamne boje imaju još jednu posledicu, jer se jače zagrevaju, pa je i termičko širenje izraženije.
Postoji grupa mesta na kojima se problem javlja i bez soli i bez oštećenja, jednostavno zato što se nikada ne osuše. To su severne strane objekata gde sunce ne dopire, zone iza gustog zelenila, delovi uz zemlju gde raste trava i zadržava vlagu, i mesta ispod nadstrešnice gde kiša ne dolazi ali kondenzacija nastaje. Na takvim površinama se najpre javlja zeleni ili crni sloj, dakle mahovina i naslage, i on nije opasan sam po sebi ali zadržava vlagu uz materijal i time produžava vreme izlaganja. Uz to se u tim zonama nakuplja prljavština koja ne biva sprana kišom. Rešenja su jednostavna, dakle povremeno pranje, održavanje razmaka od zelenila i od zemlje, kao i to da se uz ogradu ne gomilaju lišće, granje i zemlja. Poseban slučaj su sistemi za zalivanje, koji svakodnevno prskaju ogradu, i to je situacija koja se lako popravi promenom smera mlaznice.
Kada je ograda dobro izabrana i pravilno postavljena, održavanje je zaista minimalno i svodi se na nekoliko koraka. Prvo, pranje mlakom vodom i blagim sredstvom, jednom do dva puta godišnje, a u izloženim zonama i češće, naročito posle zime. Drugo, izbegavanje agresivnih sredstava, dakle jakih kiselina i baza i sredstava za skidanje cementa, kao i abrazivnih sunđera i žičanih četki, jer sve to oštećuje završnu obradu. Treće, provera donje zone, gde se najviše dešava. Četvrto, sanacija oštećenja koja su probila do metala, i to na vreme. Peto, kod kapija i pokretnih delova, podmazivanje šarki i mehanizama, jer se tu istovremeno javljaju habanje i vlaga. Šesto, provera veznih elemenata i pričvršćenja posle prve zime. Sve to zajedno je manje posla nego jedno farbanje drvene ograde, a razlika u veku se meri decenijama.
Najveći deo trajnosti se ne postiže održavanjem nego odlukama donetim na početku. Prva je izbor završne obrade prema tome gde ograda stoji i koliko je izložena. Druga je konstrukcija koja ne dozvoljava zadržavanje vode, dakle otvori za oticanje i zatvoreni profili. Treća je izbor veznih elemenata koji se slažu sa aluminijumom. Četvrta je razmak od zemlje i od zelenila. Peta je redosled radova, dakle da montaža dolazi posle vlažnih radova na objektu. Šesta je zaštita tokom same gradnje, jer se najveći broj oštećenja desi upravo tada. Sedma je predviđeno kretanje materijala kod dužih linija. Kada se sve to postavi kako treba, kasnije praktično nema šta da se popravlja, a najlakše se dogovara kada se stvari vide na terenu, pa se kroz dogovor i procenu na licu mesta reše svi detalji pre izrade.
Kada se sve sabere, aluminijum jeste izuzetno trajan materijal, ali njegova trajnost nije bezuslovna. Ona zavisi od toga da li se so spira ili nakuplja, da li ima mešovitih spojeva, da li voda negde stoji, da li je površina mehanički oštećena i da li je pri gradnji bila zaštićena. Nijedan od tih činilaca ne košta mnogo da se reši, a svaki od njih pojedinačno može skratiti vek konstrukcije. Iz toga sledi i praktičan zaključak. Ograda se ne bira samo po modelu i boji nego i prema mestu na kome će stajati, a nekoliko pitanja postavljenih pre izrade vredi više od bilo kakve kasnije popravke. Kada se to uradi, dobija se konstrukcija koja godinama izgleda isto i o kojoj se praktično ne razmišlja, a upravo je to razlog zbog kog se ovaj materijal i bira, pa se kroz pregled dostupnih rešenja i modela najlakše vidi šta odgovara konkretnom objektu.
