Kada čovek gleda gotovu ogradu, vidi stubove i panele, pa se i njegova ocena kvaliteta svodi na to kako paneli izgledaju i koliko su debeli. Ono što ne vidi je druga polovina konstrukcije, dakle temelj koji se nalazi pod zemljom i koji preuzima sva opterećenja. Ograda je po svojoj prirodi visok i tanak zid koji stoji sam za sebe, bez ičega da ga pridržava sa strane. Na njega deluju vetar, koji na velikoj površini stvara ozbiljnu silu, zatim sopstvena težina, koja se prenosi u tlo, i kretanje samog tla tokom godine. Ako temelj nije izveden tako da to primi, ograda će se pomeriti bez obzira koliko su paneli dobri. Zbog toga se svaka ozbiljna procena ne počinje pitanjem koji model se bira nego pitanjem kakvo je tlo i kakav je teren, jer se tu odlučuje da li će konstrukcija stajati mirno decenijama ili će se već prve godine pojaviti prvi nagib. Sve ostalo, dakle izgled, visina i dezen, dolazi tek posle toga.
Situacija koja se ponavlja izgleda ovako. Ograda je postavljena u kasnu jesen, sve je pravo, sve deluje čvrsto i vlasnik je zadovoljan. Prođe zima, dođe proleće, i on primeti da se na jednom delu pojavio blagi nagib, a između dva panela se otvorio razmak koji ranije nije postojao. Posle druge zime nagib je izraženiji i vidi se sa ulice. Prva pomisao je da su paneli slabi ili da je neko udario u ogradu. Uzrok je gotovo uvek drugi, dakle temelj koji nije bio dovoljno dubok ili nije bio postavljen u tlo koje ga nosi. Tokom zime se voda u zemlji smrzava, tlo se širi i podiže, a pri otapanju se sleže, i taj ciklus polako ali sigurno pomera sve što nije ukopano dovoljno duboko. Zbog toga se pri planiranju uvek prvo gleda teren, a tek onda model, i zato izrada i montaža ograde po meri uvek počinje izlaskom na lice mesta i merenjem, a ne izborom dezena iz kataloga.
Ovo je pojava koju mnogi ne poznaju, a ona objašnjava najveći broj problema sa ogradama. Voda pri smrzavanju povećava zapreminu, pa se vlažno tlo zimi bukvalno podiže. Kada temperatura poraste, tlo se spusti nazad, ali ne uvek na isto mesto. Ako je temelj plitak, on se pri svakom takvom ciklusu pomeri malo naviše i malo u stranu, a pošto se to ponavlja više puta u toku jedne zime, rezultat se sabira. Ključni pojam je dubina smrzavanja, dakle dubina do koje mraz prodire u zemlju, i ona se razlikuje po krajevima. Pravilo je jednostavno. Donja površina temelja mora biti ispod te dubine, u sloju koji mraz ne dohvata, jer se time ceo problem uklanja. Uz to je važno da tlo oko temelja ne bude zasićeno vodom, jer suvo tlo praktično nema šta da smrzava. Ovo je razlog zbog kog se ista ograda na dva susedna placa ponaša različito, iako je posao radio isti majstor.
Ne ponašaju se sva tla isto i to bitno menja pristup. Peskovito i šljunkovito tlo dobro propušta vodu i slabo zadržava vlagu, pa je najstabilnije kada je reč o mrazu, ali ima manju bočnu nosivost pa traži veću oslonu površinu. Glinovito tlo je poseban slučaj, jer glina upija vodu i pri tome bubri, a pri sušenju se skuplja i puca, pa se ograda pomera i leti i zimi. Kod gline se traži veća dubina i pažljivije rešavanje odvodnjavanja. Nasuto tlo je najproblematičnije, jer nasip koji se nije slegao godinama nastavlja da se sleže pod opterećenjem, pa se temelj spušta neravnomerno. Vlažna i močvarna mesta, kao i zone uz potok, traže posebno rešenje jer je nivo podzemne vode visok. Zbog toga se pri izlasku na teren gleda i boja i sastav iskopanog materijala, jer se već iz prve iskopane jame vidi sa čim se radi.
Ako se problem svede na osnovu, ispada da ključni krivac nije zima nego voda koja stoji uz temelj. Bez vode nema širenja pri smrzavanju, nema bubrenja gline i nema ispiranja tla ispod oslonca. Zbog toga se kod ograda mnogo dobija jednostavnim rešenjima. Prvo, odvođenje površinske vode, dakle da se teren blago nagne od ograde umesto ka njoj, jer se inače sva kiša sa dvorišta sliva baš na liniju stubova. Drugo, drenažni sloj od šljunka ispod i oko temelja, koji sprečava da se voda zadržava uz beton. Treće, obratiti pažnju na oluke i izlive sa krova, jer se dešava da oluk godinama izliva vodu tačno pored ograde. Četvrto, izbegavati da se uz ogradu formira zemljani nasip koji zadržava vlagu. Ovo su radovi koji se rade jednom, koštaju vrlo malo i uklanjaju najveći deo budućih problema.
Puna betonska ograda ima jednu osobinu koja je istovremeno i njena najveća prednost i njen najveći izazov. Ona ne propušta vazduh, pa daje potpunu privatnost, ali zbog toga vetar na nju deluje celom površinom. Sila raste sa visinom, i to ne linearno, pa je razlika između ograde od jednog i po metra i one od dva i po metra znatno veća nego što bi se očekivalo. Uz to, vetar ne pritiska ravnomerno nego u naletima, pa se opterećenje stalno menja. Ta sila se preko panela prenosi na stubove, a sa stubova pravo u temelj, gde pokušava da ih izvrne iz zemlje. Zbog toga se kod viših ograda ne povećava samo dubina nego i dimenzija temelja, a razmak između stubova se planira prema visini. Posebno su izloženi delovi na otvorenom terenu, na uzvišenju i na kraju niza, gde nema ničega da razbije udar vetra.
Kod panelnih ograda postoji jasna podela posla. Stubovi su nosivi elementi, oni prihvataju opterećenje i prenose ga u temelj, dok paneli samo popunjavaju prostor između njih i klize u žlebove. To znači da se kvalitet ograde najviše meri stubovima i njihovim temeljima, a ne debljinom panela. Nekoliko stvari je važno. Prvo, stub mora biti tačno vertikalan, jer i mali nagib pri postavljanju vremenom postaje veliki. Drugo, mora biti pravilno usmeren, jer se paneli ubacuju sa strane i ako su žlebovi razmaknuti ili suženi, panel ili ne ulazi ili stoji labavo. Treće, razmak između stubova mora odgovarati dužini panela, i to se ne meri odokativno nego se pre iskopa razmeri cela linija. Četvrto, stubovi na uglu i na kraju niza trpe drugačija opterećenja od onih u sredini, pa se za njih predviđa jači temelj.
Retko koji plac je savršeno ravan, pa se pitanje kako ograda prati nagib javlja gotovo uvek. Postoje dva pristupa. Prvi je stepenasto vođenje, gde svaki panel ostaje vodoravan, a ograda se u pravilnim koracima spušta niz nagib. Rezultat je uredna linija na vrhu i mali trougaoni otvor pri dnu na svakom prelazu, koji se rešava dodatnim elementom ili nasipanjem. Drugi je praćenje nagiba, gde ograda ide paralelno sa terenom, ali to kod krutih betonskih panela nije uvek izvodljivo, pa se koristi kod blagih padova. Kod strmijih terena se javljaju dodatna pitanja, dakle bočni pritisak zemlje ako ograda deli dva različita nivoa, jer tada ona više nije samo ograda nego delimično preuzima ulogu potpornog zida, a to menja sve u pogledu dimenzija i armiranja. Zbog toga se kod terena sa nagibom ništa ne planira sa slike nego isključivo posle merenja.
Kod ograda na granici parcele javlja se nekoliko stvari koje nemaju veze sa građevinom ali odlučuju o ishodu. Prva je tačan položaj granice, jer se dešava da se ograda postavi pola metra unutra ili napolje, a to se kasnije teško ispravlja. Druga je dogovor sa susedom, jer se time izbegava spor koji zna trajati godinama. Treća su lokalna pravila, dakle ograničenja visine i vrste ograde prema ulici i prema susedu, koja se razlikuju od mesta do mesta i koja vredi proveriti pre nego što se počne. Četvrta je pristup terenu, jer se elementi moraju dovesti i istovariti, a kod uskih prilaza to menja i organizaciju i rok. Peta je položaj instalacija, dakle vodovod, struja, gas i telekomunikacije, jer se iskopom temelja lako ošteti ono što niko nije označio. Zbog toga se pre početka uvek pita šta prolazi ispod planirane linije.
Beton ne postiže svoju čvrstoću sušenjem nego procesom koji se zove vezivanje, i za taj proces mu je potrebna voda i vreme. To ima nekoliko praktičnih posledica. Prva je da se sveže izliven temelj ne opterećuje odmah, jer beton u prvim danima ima samo deo konačne čvrstoće. Druga je da se pri velikoj vrućini površina brzo suši, pa se javljaju pukotine, i tada se beton mora vlažiti u prvim danima. Treća je da se pri temperaturama blizu nule proces usporava, a pri mrazu se voda u svežem betonu smrzava i trajno oštećuje strukturu, pa se radovi u tim uslovima ili odlažu ili se rade uz posebne mere. Četvrta je da previše vode u mešavini olakšava rad ali smanjuje čvrstoću, što je jedna od najčešćih tihih grešaka. Zato se rok izvođenja nikada ne meri samo brzinom montaže nego uključuje i vreme koje materijal traži.
Betonski elementi su izuzetno trajni, ali nisu neuništivi, i vredi znati šta ih troši. Prvi neprijatelj je ciklus smrzavanja i otapanja, jer voda koja uđe u pore betona pri smrzavanju širi te pore, pa se površina posle više zima počne krunjati. Zbog toga je važna gustina i kvalitet mešavine, jer manje pora znači manje upijene vode. Drugi je armatura, koja daje elementu otpornost na savijanje, ali ako je postavljena preblizu površine ili ako je zaštitni sloj betona pretanak, vlaga dopire do čelika, on korodira i pri tome povećava zapreminu, pa razara beton oko sebe. Treći je kapilarno upijanje vlage iz tla, zbog čega se donji red uvek prvi oštećuje ako stalno stoji u vodi. Četvrti je so sa puta u zimskom periodu. Sve to se u praksi rešava kvalitetnom izradom elemenata i pravilnim postavljanjem koje sprečava zadržavanje vode.
Vredi biti pošten i reći gde je svaki materijal bolji. Drvena ograda je topla i lepa, ali je organski materijal, pa trune tamo gde dodiruje zemlju i traži redovno premazivanje svakih nekoliko godina, a to je posao koji se u praksi vrlo brzo prestane raditi. Metalna ograda je čvrsta i propušta svetlo, ali podleže koroziji, naročito na spojevima i na donjem delu, i takođe traži održavanje. Žičana ograda je najjeftinija, ali ne daje ni privatnost ni ozbiljnu zaštitu. Betonska ograda daje punu privatnost, ne trune, ne rđa i traži gotovo nikakvo održavanje, ali je teža, pa upravo zbog toga traži ozbiljno urađen temelj. Iz toga se vidi i suština izbora. Betonska ograda prenosi najveći deo zahteva na pripremu i ugradnju, a zauzvrat kasnije godinama ne traži ništa, dok kod drugih materijala važi obrnuto.
Kada je ograda dobro postavljena, sve što joj treba svodi se na nekoliko sitnica. Prva je povremeno pranje vodom, čime se skidaju prašina, mahovina i naslage, naročito na severnoj strani gde je vlažnije. Druga je održavanje zone uz dno, dakle da se uz ogradu ne gomilaju zemlja, lišće i granje, jer sve to zadržava vlagu uz element. Treća je kontrola oticanja vode, dakle da se ne stvara kanal koji vodu vodi pravo uz stubove. Četvrta je puzavica, koja izgleda lepo ali korenom i vlagom radi protiv materijala, pa se drži pod kontrolom. Peta je pregled posle prve zime, jer se tada vidi da li se negde nešto pomerilo, a rana intervencija je uvek jeftinija. Šesta je sanacija oštećenja, dakle ako se negde okrzne ivica, sanira se pre nego što voda dopre do armature.
Pošto se najveći deo kvaliteta krije pod zemljom, korisno je znati šta treba pitati. Prvo, kolika je dubina temelja i da li ona odgovara dubini smrzavanja u tom kraju. Drugo, kako se radi priprema terena i da li je predviđen šljunčani sloj. Treće, kolike su dimenzije temelja i da li se razlikuju za uglove i za krajnje stubove. Četvrto, na kojim se razmacima postavljaju stubovi i kako je to usklađeno sa visinom ograde. Peto, šta se radi ako se naiđe na nasuto ili vlažno tlo. Šesto, kako se rešava nagib terena. Sedmo, koliko traje vreme vezivanja pre nego što se konstrukcija optereti. Osmo, kako se rešavaju kapija i ulaz, jer je to mesto sa najvećim opterećenjem. Kada su odgovori jasni i konkretni, posao je dobro postavljen, a početna procena i tačna ponuda se najlakše dobijaju kroz zahtev za ponudu sa dimenzijama terena.
Kada se sve sabere, ograda koja stoji pravo posle deset godina i ona koja se nakrivi posle druge zime najčešće se ne razlikuju po panelima nego po onome što je urađeno pre nego što je prvi panel postavljen. Izmereno tlo, dovoljno dubok temelj, šljunčani sloj, rešeno oticanje vode, tačan razmak stubova, poštovano vreme vezivanja i pažljivo urađeni uglovi i kapija. Nijedna od tih stavki ne poskupljuje posao drastično, a zajedno čine razliku između konstrukcije koja se zaboravi i one koja se popravlja. Zbog toga vredi uložiti nekoliko dana u pripremu i razgovor pre početka, a ne rešavati sve na dan montaže. Najlakši način da se to uradi je da se teren pogleda uživo, izmeri i da se o svemu razgovara na licu mesta, jer se tek tada vidi šta konkretan plac traži, pa se dogovor i izlazak na teren zakazuje pre nego što se donese bilo kakva odluka o modelu i visini.
